Poznati pozorišni i filmski reditelj Goran Vukčević do sada je čak 339 puta posetio Svetu Goru (Atos) i njene manastire, posebno srpski pravoslavni manastir Hilandar, o kojem je snimio više dokumentarnih serija i filmova. Ipak, kako sam kaže, mnogo češće je tamo odlazio srcem, a ne poslom.
U razgovoru za naš portal, Vukčević je podelio iskustva sa svojih boravaka na Svetoj Gori, opisujući je kao mesto gde se čovek suočava sa sobom i otkriva pravu suštinu vere, mira i oproštaja.
„Na Svetoj Gori zaista imate potrebu, koja je u svakodnevnom životu nemoguća – da zagrlite i one koji vam ne žele dobro i da svima oprostite. Takve trenutke potpuno čiste svesti, bez ikakvih spoljašnjih uticaja, možete da doživite samo tamo“, kaže Vukčević.
Jedna od njegovih upečatljivih uspomena potiče iz 1991. godine, tokom drugog boravka na Hilandaru, kada je doživeo neobičan susret sa jednim monahom – i njegovim neobičnim prijateljem, mišem.
„U početku sam išao svake godine po jedanput, pa je kasnije postalo češče. Dogovor je bio da idemo svakog oktobra, brat, prijatelj i ja, sva trojica. Ovo se desilo 1991. godine kada sam išao drugi put, kada su brat i drugar rekli da ne mogu da idu i odlučio sam da idem sam. Autobusom do Soluna, pa do Jerisosa, pa brodom i tako dalje. Tada je iz centra Jerisosa išao mali brod, putovao je dva sata i dvadeset minuta. Sada ide motorni za 45-50 minuta. Jako malo ljudi je bilo na tom putu, a u toj turi jedino sam ja išao na Hilandar. I pored lošeg vremena smo išli dalje i bilo je jako zagušljivo u potpaljublju. Bilo mi je muka i ništa nisam jeo, pa sam sedeo na palubi i kisnuo. Posle dva i po sata kada smo stigli, išao sam peške do manastira kroz vodu. To je bilo kao prašuma, kompletna hladovina do manastira, dok je sada to sve raskrčeno, na otvorenom, izgoriš, uhvati te sunčanica. Tada nije bilo ništa organizovano, nije bilo evidencije ko je ušao, otišao, ko spava u manastiru. Ušao sam i čučao sam sa strane. Nije bilo organizacije, da dođeš na drugi sprat i tamo te primi iskušenik Živorad, kasnije je to bio Uroš i da ti sobu. Tada nije bilo zajedničke tripeze i crkve svaki dan. Bila je soba na drugom spratu gde su gosti jeli. Nisam baš ukapirao šta treba da radim i gde treba da idem. Nigde nikog nije bilo, sedeo sam sa strane. Vidim samo prođe jedan monah, prođe drugi i nigde nikog. Tako sam sedeo sat vremena i počeo sam da se tresem od hladnoće jer sam bio mokar od kiše. Tada me je jedan monah upitao šta radim tu i zbog čega ne idem gore da me smeste. Kada sam ga upitao gde, dao mi je detaljna uputstva. Ali tada tamo nije bilo nikog, sve je bilo zaključano. Moglo je tek posle večernje službe i večere. Bilo je oko 11, a večernja služba je bila tek u 5. I tada me je monah pozvao kod njega da se ugrejem uz peć. Otišao je da skuva čaj a ja sam ostao da se grejem. Smračilo se kao da nije ni svanulo, kao da je noć. Pokazao mi je na suve šljive na stolu i dvopek i rekao da se poslužim, ako sam gladan. Otišao je da kuva čaj na plinu. I krenem da jedem dvopek i vidim jedan, mali smeđi miš, gricka taj dvopek. I kroz glavu mi prođe da gde ima miševa – možda ima i mišje groznice. I krenem da jedem, pokušam da oteram mišića sa stola ali on nije hteo da ode, počeo je da se umiljava. Ja ga uhvatim za repić i izbacin kroz prozorče i napolje, a dole sedam metara trave. I stiže monah sa čajem i pita me jesam se poslužio i počne priču. Ispriča mi kako je tu godinu i po dana, kako su oko njega starci, kako je to budalaština i nema nijednog prijatelja. Kakva duhovnost – nemaju pojma. Znaju da peku rakiju i kaleme voće. Duhovnost 0 poena. Nema nijednog prijatelja osim jednog malog miša. Kaže mi kako će da nas upozna i da neću verovati kako je pitom miš. Uzvratih mu upitno – stvarno? Objasnio je kako živi baš tu na tom stolu i dodao da ne veruje da ga nema. Da je malopre bio tu i upitao me jesam ga video – na šta sam ja rekao da nisam. A ja nisam hteo da lažem, nikad nisam…“.
Misić je bio mohanov jedini prijatelj…
