Naš svet više ne meri vreme po trenucima već po notifikacijama. Jutro počinje zvukom poruke, dan se meri u ekranima, a veče završavamo skrolovanjem. U toj tišini punoj buke, čini mi se da smo zaboravili da gledamo jedni druge u oči.
Nekada su se pogledi pamtili. Gledao si nekoga i znao – da li je srećan, umoran, zabrinut ili zaljubljen. Danas se skrivamo iza filtera, statusa i „seen“ poruka koje ne obavezuju na odgovor. Postali smo virtuelno prisutni, ali stvarno odsutni.
Na kafi više ne pričamo – mi pokazujemo. Fotku. Poruku. Klip. I sve manje pitamo: „Kako si?“, a sve više: „Jesi videla ono?“
Zato sledeći put kad sedneš s nekim – ostavi telefon. Gledaj ga. Slušaj ga. Biće ti neprijatno možda, ali samo zato što si zaboravio kako je to – biti stvarno tu. Jer prava bliskost ne dolazi iz Wi-Fi konekcije. Dolazi iz pogleda. Iz tišine između rečenica. Iz prisutnosti.
A to je luksuz koji sve ređe sebi priuštimo.
